Сурдулица
Сурдулица
СТУДИЈА ЗАШТИТЕ ГРАДИТЕЉСКОГ НАСЛЕЂА СУРДУЛИЦА
Власинска висораван, Сурдулица, А. Никшић, 2021.
Територија општине Сурдулице заправо је ризница градитељских форми и квалитетно сачуваног градитељског наслеђа као што су стара трговачко занатска језгра села Клисура и Божица, амбијенталне целине читавих махала на Власини, односно вредним градитељским достигнућима по селима Масуричког поља. Градско језгро Сурдулице обухвата више упечатљивих градитељских целина и појединачних грађевина на десној и левој обали реке Врле, међу којима је свакакао најзначајнији комплекс Спомен костурнице са техничком школом и црквом у Улици Томе Ивановића.
Издвајају се и комплекс Специјалне болнице за плућне болести “Санаторијум”, као и индустријска колонија Бело поље. Бело поље је некадашњи управни и индустријски центар рудника молибдена у Мачкатици, повезан саобраћајим комуникацијама са насељем Мачкатица Рудник, и са остацима вучних инсталација жичаре и другим индустријским објектима чини значајно индустријско наслеђе Сурдулице.
Рекогносцирање општине спроведено је током јесени/зиме 2020. године и пролећа 2021. године. Извршенo је проналажење, истраживање и анализирање доступне литературе која се тиче ове области и теме, истраживање извора и архивске грађе, односно доступне документације која се чува у Историјском архиву Врање, и у архивама некадашњих предузећа.
Сроведено је проналажење и анализирање старих фотографија и разгледница, и доступних мапа из различитих периода, и све проверено обиласком терена и теренским истраживањем. Иако је Студијом пружен преглед сачуваног градитељског наслеђа, најзначајнијих амбијенталних целина и појединачних објеката, он се свакако не може сматрати коначним.
Општински центар Сурдулица лежи у источном делу масуричке котлине, на реци Врли, десној притоци Јужне Мораве, и то на месту где се Романовачка речица улива у Врлу. Река Врла код Сурдулице излази из клисуре која је усечена у гребене Варденика.
Урбана структура Сурдулице садржи градитељско наслеђе које сведочи о друштвено економском развоју и неимарским дометима. Сурдулица се, најпре као сеоско насеље, услед погодних прилика развила у трговачко – занатски центар, а након ослобођења од Турака, односно 1889. године постала је средиште среза за област у сливу реке Врле и тиме поред трговачко занатског, постаје и административни центар. Након проглашења за варошицу 1887. године, и изградњом пруге Ниш-Скопље постаје важно трговачко место. Решење за урбану структуру – план регулације вароши Сурдулица вероватно је урадио Јосиф Ринер 1891. године. У појединим деловима Сурдулице планска концепција из 1891. године задржала се до данашњих дана. До последње четвртине 19. века у Сурдулици су доминирали објекти изграђени у традицији народне, балканске и турске културе, а након тог периода долази до трансформације и реорганизације унутрашњег простора и примена западноевропских архитектонских стилова у профаном градитељству постаје редовна појава.
Студијом је препознато градитељско наслеђе које представља културни идентитет насељеног места Сурдулица, а најзначајније амбијенталне просторне културно-историјске целине у градском језгру и по ободима насељеног места Сурдулица су Комплекс Цркве Св. Ђорђа са Техничком школом и Спомен костурницом Светих сурдуличких мученика, комплекс централног парка са спомеником палим борцима у II светском рату, као и низом спратних зграда у ул. Томе Ивановића западно и јужно од парка, затим Старо градско гробље у Сурдулици са црквом посвећеном Св. Пантелејмону, комплекс Специјалне болнице за плућне болести – „Санаторијум“, Централна градска зона у Сурдулици – Стара градска чаршија, Низ стамбених кућа у улици 5. септембра у Сурдулици, Место страдања „Дубока долина“ , Колонија „Бело Поље“ и Војни комплекс – војна касарна.
Богатство градитељског наслеђа Сурдулице је разноврсно и огледа се у великом броју регистрованих археолошких локалитета, остатака античких и средњовековних тврђава, манастира, цркава и других сакралних објеката, објеката народног неимарства, и посебно градске архитектуре и бројних ратних меморијала, трајних белега људског битисања и деловања на овом простору уклопљених у изузетно природно окружење. Територија општине Сурдулице заправо је ризница градитељских форми и квалитетно сачуваног градитељског наслеђа као што су трговачко занатска језгра села Клисура и села Божица, целина са грађанском архитектуром општинског места Власина – Стари Рид и мале амбијенталне целине разбацаних махала на Власини, односно градитељских достигнућа по селима Масуричког поља. И овде напомињемо да је препознато градитељско наслеђе један од кључних носилаца културног идентитета овог подручја.
Масуричко поље, односно Сурдуличка котлина одликује се заравњеним платоом са плодним равницама, и лежи на североистоку општине око Врле реке. Дужина Масуричког поља у правцу северозапад-југоисток износи око 4km, а ширина у правцу североисток-југозапад износи око 2,5km. У овом пољу Врла са десне стране прима Романовску и снажну Масуричку реку по којој се цела јужна равница зове Масуричко поље, селo Масурицa и срез у Врањском округу (од 1879. до 1955. године). Масуричка котлина представља изузетно богато подручје Врањског поморавља, и сматра се да је овај простор константно био насељен од праисторије. Међутим, поред изостанка истраживања, односно недовољних истраживања овог подручја, изостају и писани извори.
У Масуричкој котлини кроз коју протиче Врла река сматра се да је у старо време лежало градско насеље које се звало Иногоште, а по некима Виногош и Виногоште. Ово насеље је уништено после доласка Турака. Тачан положај насеља не може се са сигурношћу одредити, али више истраживача се слаже са претпоставком да се утврђени град Иногоште налазио у данашњем селу Доње Романовце.
Варденик са Масуричког поља и Власинска висораван (фотографија: И. Цветковић и А. Никшић, 2021)
Област Власинске висоравни је планинска и висока, чиме се издваја од осталих крајева у низини према Морави, а планински карактер и велика надморска висина битна су одлика ових крајева. Власинска висораван је смештена је између планинских венаца Чемерника, на западу, Плане (Грамаде) и Колуничког Рида, на истоку, и Варденика на југу па представља плитко удубљење издуженог облика, које је заравњено флувијалном ерозијом реке Власине у изворишном делу и њених притока.
Насупрот збијеним селима у широкој долини Масурице, села Власинског подручја представљају планински разбијени тип села, са бројним и разуђеним засеоцима (махалама) међусобне удаљености и по више километара. Засеоци обично припадају једној породици, мада их има и са више породица. Називи засеока обично носе име по презимену породице која је ту живела (Миловановци, Власина Стојковићева, Гаџини, Куманчићеви, Манџина, Дојчинова, Стеваничева, Миленковићи, Димићи, и др.), или по географским карактеристикама и другим обележјима (Стари Рид, Крајини, и сл).
