Вучје
Вучје
СТУДИЈА ЗАШТИТЕ ГРАДИТЕЉСКОГ НАСЛЕЂА ВУЧЈА
Вредност јединственог простора уз реку Вучјанку, који се простире од центра Вучја ка Кукавици, све до Скобаљић града, огледа се у разноврсном и слојевитом наслеђу повезаном изузетним природним окружењем.
Пројекима које Завод за заштиту споменика културе Ниш под покровитељством Министарства културе Републике Србије у сарадњи са Републичким заводом за заштиту споменика културе Београд и другим сродним институцијама тежи се проналажењу одговарајућег приступа и утврђивању методологије за заштиту, очување и ревитализацију овог јединственог предела.
Заједничка спона богатог природног и културног наслеђа овог подручја јесте река Вучјанка, која је обликовала пејзаж, али и одређивала начин живота људи. Културни предео Вучја снажно осликава испреплетаност и суживот човека и природе, а главни утицај на природу и живот људи има река Вучјанка која својим положајем, снагом и квалитетом одређује начин живота.
Кањон реке Вучјанке одише лепотом, разноликим и драматичним рељефом и изузетним призорима, богатством биљних и животињских врста, као и изузетним градитељским наслеђем. Воденице, ваљавице, хидроелектрана са пратећом инфраструктуром, индустријско наслеђе у центру варошице, у директној су вези са реком Вучјанком, због ње су и настали, и заправо су главни чинилац културног предела.
Препознајући очигледне вредности ширег простора закључили смо је исправан приступ у заштити овог подручја његово препознавање као културног предела, и да би се тиме могло позитивно утицати на простор и живот становника.
У данашње време заједница повезана наслеђем представља основ за очување предела, а одрживим развојем, уз подршку релевантних институција, могао би да се унапреди квалитет живота житеља, и Вучје учини пожељнијим местом за живот и посету.
Обрађени предео одликујe природнo окружење које прожимају културне вредности различитих врста – средњовековна утврђења, инжењерски подухвати, народно градитељство, сеоска архитектура и рурални амбијенти, сакрална архитектура, грађанске виле у стилу ар декоа, као и индустријска баштина
Комплекс се састоји из горњег и доњег града, и подграђа. Унутар бедема утврђење захвата укупну површину од око 2 хектара.
У непосредној близини Скобаљић града и у директној вези са реком Вучјанком, налази се Хидроцентрала „Вучје“. Настала је услед потреба за електричном енергијом све развијеније лесковачке индустрије. Потенцијал Вучјанске реке уочио професор Ђорђе Станојевић и своја научна сазнања изнео је на Физичком институту Велике школе, у Београду, 1901. године, и убрзо се, према његовим замислима, кренуло у изградњу хидроелектрана „Вучје“, која је и довршена 1903. године.
Комплекс хидроелектране састоји се од зграде хидроелектране са турбинама, покретне бране, система канала за воду, машинске акумулативне станице и окомитих цеви.
Низводно од Хидроцентрале, дуж Вучјанке, све до самог центра Вучја, ушушкане у шумовити предео, смештен је већи број столетних воденица са системом зиданих канала, где је снага воде коришћена као погонска снага за њихов рад. Још је Феликс Каниц у XIX веку забележио да Вучјанска река покреће 18 воденица и 2 ваљавице. Старији мештани још увек памте да је на потезу од хидроцентрале до центра Вучја постојало 13 воденица и 2 ваљавице, а из литературе је познато да се у центру Вучја налазила гајтанара Димитрије – Мите Теокаревића. Културни центар Вучје, већ десет година, организује традиционалну манифестацију „Дани воденице“ која за циљ има да скрене пажњу на очување материјалног и нематеријалног наслеђа – припремању и дегустацији кулинарских специјалитета од најфинијег брашна које се на традиционалан начин меље у овим вековима старим објектима.
У центру Вучја налазе се рушевине Пашине воденице за коју се сматра се да је подигао познати Исмаил паша господар Врања и Вучја, али је вероватније да је подигао Дилавер – бег, син Исмаил паше, који је боравио у Вучју. Воденица се налази у близини данашње пијаце, поред простора на коме се налазила његова кула, познатија као Дилавер-Бегова кула.
Постоји снажан историјски наратив у вези потеза на коме се налазила Дилавер бегова кула која се везује за ослободилаче ратове и ослобођења од Турака, јер се на том простору одиграла одлучујућа битка између Арнаута и српских устаника 22. децембра 1877. године, када су се устаници под вођством Владимира Влајка Стојановића, одбранили положај, и натерали арнауте на повлачење, а Лесковац сачували од харача и паљења.
У самом центру Вучја, на простору некадашње старе гајтанаре, са леве и десне стране Вучјанке, смештен је фабрички комплекс некадашње Индустрије вунених тканина Лазара М. Теокаровића.
Развој и трансформација Вучја из сеоског насеља у у љупку варошицу промишљене урбанистичке поставке директно је повезана са развојем текстилне индустрије и изградњом новог фабричког комплекса Теокаровића.
Целокупан комплекс фабрике осмишљен је и изведен у три просторне целине, и израдио га је архитекта Григорије Самојлов. Прва целина обухвата фабрички круг са управном зградом и фабричким халама, око које су формирани резиденцијални део са вилама породице Теокаровић, јужно од фабрике, и зона са становима за инжењере, чиновнике и квалификоване раднике – раднички кварт, источно од фабричког круга.
Самојлов је до Другог светског рата за породицу Теокаревић у Вучју пројектовао фабрички комплекс, радничке станове, неколико вила и цркву Св. Јована Крститеља, а такође је дао и просторно решење ширег центра вароши, што је учинило да Вучје постане чувено по својој лепоти.
Фабрика је грађена, у периоду од 1933-1936. године, када почиње да ради са заокруженим капацитетом од прања вуне до дораде тканине. У састав фабрике, пре Другог светског рата, улазило је 17 приземних зграда у оквиру фабричког круга, менза са великом салом и кухињом, а на улазу у фабрику била је портирница и радничко-сужбеничка задруга, док је као централни елемент простора саграђена троспратна управна зграда. Управна зграда је пројектована као зграда репрезентативног карактера у духу ар декоа. Позиција зграде, архитектонска обрада екстеријера и ентеријера и данас одају утисак монументалности и богатства.
Фабричке зграде грађене су по тадашњим европским стандардима, са уведеном климатизацијом у халама и обезбеђеним природним осветљењем изградњом стаклених кровова на простору између фабричких хала, чиме су унапређени услови рада. Зграде су грађене у духу модерне архитектуре са елементима арт декоа.
Најзначајнија грађевина у Вучју је Вила Теокаревића, грађена је у склопу изградње фабрике, а пројектовао је архитекта Григорије Самојлов.
Власник је захтевао да пројектант поред фабричког комплекса пројектује и нови репрезентативни дом, а заједно су договорили основне намене и садржај дома.
Након завршетка изградње фабричког комплекса, саграђена је и Црква Светог Јована Крститеља, задужбина породице Теокаревић. Цркву је такође пројектовао архитекта Григорије Самојлов, у облику једнокуполног, сажетог триконхоса уписаног крста у основи, са отвореном припратом, која је спојена троделним аркадним тремом са звоником. Самојлов је постигао просторну монументалност, постављајући храм на узвишење. Грађена је у периоду од 1935-1936. године. Карактеристично обликовање ентеријера представља под од разнобојног мермера, полијелеј у позлаћеној бронзи и иконостас у дуборезу, који је сам архитекта осликао.
Зидно сликарство осликао је руски сликар Петар Сухачев, али је почетком XXI века храм поново осликан, осим лунете над улазом, на западном зиду наоса храма, који је остао у оригиналном стању, где су насликани ктитори цркве, Василија – Вана Теокаровић и њен супруг Мита, како приносе светитељу и Богородици модел цркве, по узору на средњовековне задужбинаре.
