Непокретна културна добра
Непокретна културна добра
Колекција 3Д фотометријских модела
Црква Успенија Пресвете Богородице
Црква Успенија Пресвете Богородице у Житорађи налази се на територији општине Житорађа, у Житорађи, у приватној својини, на катастарској парцели број 1516 КО Житорађа.
Заштићена као споменик културе на основу одлуке Владе Републике Србије 05 бр. 633-4738/99 од 25.01.2000. године (Сл.Гл. 5/2000). Заштићена околина споменика културе обухвата следеће катастарске парцеле: бр. 1515/2, 1516 и 1517 КО Житорађа, у приватној својини и бр. 1497, 1509 и 8914 КО Житорађа, у друштвеној својини.
Споменик културе саграђен је 1910. године на месту црквене грађевине из 1814–1815. године, у којој се, иако похараној, обављала служба све до 1893. године. То је једнобродна грађевина са петостраном олтарском апсидом и благо избаченим певничким трансептом. Плитки пиластри на које се ослањају попречни сводови, деле унутрашњи простор на три травеја. Фасаде су оживљене фризом слепих аркада и плитким угаоним пиластрима. Западни портал, лучно завршен, извучен је из масе прочеља и надвишен троугаоним тимпаноном. Од десет прозорских отвора са архиволтом у плитком рељефу изнад, два су у облику трифора. Црква је грађена од камена и опеке, са местимичном употребом надгробних споменика. Омалтерисана је и хоризонтално су извучене фуге, тако да се добија утисак да је облоžена мермерним плочама. Унутрашњост није осликана, а иконостасна преграда је без већих уметничких вредности. Грађевина изведена у неокласицистичком духу, сведочи о снажном утицају српске средњовековне архитектуре на сакрално градитељство ХХ века.
Латинска црква у селу Глашинац
Латинска црква у селу Глашинац у општини Житорађа, налази се у близини села Глашинца, североисточно од античког локалитета „AD Herkulem“ на левој обали реке Топлице.
Црква је једнобродна грађевина са правоугаоном основом, полукружном централном апсидом на источној страни и још видљивијим полукружним сводом, који је био покривен двосливном кровном консрукцијом. Приликом градње ове цркве коришћен је материјал са разореног античког утврђења које се налазило на мањем доминантном узвишењу у близини Латинске цркве. Северно од цркве констатована еј некропола из раног средњовековног периода.
Пашини конаци у Врању
Пашини конаци у Врању налазе се у централној градској зони у главној улици. Заштићени су на основу Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС број 185/49 од 02.02.1949. године и катеорисани за непокретно културно добро – споменик културе од великог значаја за РС (“Службени гласник Социјалистичке Републике Србије” број 14/79).
Зграде пашиних конака (града селамлука и зграда харемлука) налазе се у центру Врања. Обе зграде су подигнуте у првој половини XIX века. Власници зграда били су турски великопоседници.
Зграда селамлука била је намењена за турске спахије са њиховом мушком пратњом, док су згради харемлука која се налази иза зграде селамлука биле смештене пашине жене.
Обе зграде пашиних конака сачуване су скоро употпуности у свом изворном облику. По архитектонској концепцији оне представљају монументална остварења градске куће симетричног типа са тремовима, доксатима, холовима и истим бројем и распоредом просторија у зградама на спрату као у приземљу.
Код зграде харемлука истиче се изнад улазних врата полукружно проширење хола – дивана која се ослања на два витка дрвена стуба. Ентеријери обе зграде богато су опремљени: долапима, амамџицима, оџаклијама, зиданим пећима са керамичким пећњацима и лепо обрађеним и касније обојеним дрвеним таваницама.
Од 1881. до 1932. у овим конацима је била смештена најпре гимназија, затим општина, а од 1964. године куће користи Народни музеј.
Црква Св. Тројице у Лесковцу
Црква Св. Тројице у Лесковцу, заштићена је као непокретно културно добро Одлуком СО Лесковац број 06-2/89-01 од 09.02.1989. године (Службени гласник Јужноморавског региона број 2 од 15.03.1989. год). Поседује локацију у централном простору црквеног дворишта, захваћена Улицама Николе Скобаљића и учитеља Јосифа, и у непосредној је близини старе цркве Св. Богородице, тако да цео црквени комплекс тиме добија карактер споменичке целине.
Грађена је у периоду од 1922. до 1931. године, кад је и освећена. Дело је архитекте руског порекла Василија Андросова. Црква је у основи квадратног облика са системом развијеног, равнокраког уписаног крста. На истоку је олтарски део са тројном апсидом. У спољашњем обликовању истичу се пет кубета позиционираних тако да је једно централо доминантно, а окружују га по два на угловима, са сваке стране. Квадратне је основе, по систему равнокраког уписаног крста. На тај начин остварена је веза са сакралним споменицима средњег века, тако да поседује обележја српско-византијске архитектуре не непосредно, већ путем академски разрађених студија. Спољни изглед цркве обилује фасадном пластиком у виду венца, лукова и пиластера са капителима, а посебно и на прозорским бифорама и розетама са обрадом у вештачком камену, све у духу српско византијске архитектуре, па донекле и романике што се огледа у обради улазних портала.
Зидно сликарство у ентеријеру цркве, као и свих 17 икона на иконостасу изведеном у мермеру скупоцене стилске обраде, дело је академског сликара Андреаја Бисенка, руског порекла. Рађено је у маниру Петроградске сликарске иконографске школе, под утицајем Вазњецова.
У црквеној крипти чувају се мошти народног трибуна Ђорђа Цекића Лешњака, који је активно помагао народни устанак против окупатора у Топличко – Јабланичком крају за време Првог светског рата.
Црква Свете Богородице у Лесковцу
Црква Свете Богородице у Лесковцу налази се у самом центру Лесковца, на Широкој чаршији. Заштићена је на основу Решења Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС број 383/48 од 15.03.1948. године.
То је велика, широка и ниска грађевина, и по свом спољашњем обликовању не личи на сакрални објекат. Изграђена је у XIX веку, и у народу је позната као “Oџаклија” из разлога што је турским властима, за време грађења, било речено да је у питању кућа за свештеника. Као доказ градитељи су ставили на кућу оџак.
Међутим, унутрашњост потврђује да се ради о цркви – то је тробродна базилика са засведеним средњим сводом, а преостала два су са равним таваницама; иконостас, часне двери, часна трпеза и још неки делови израђени су у врло лепом дуборезу. Без кубета је, апсида је накнадно сазидана а трем са галеријом је постављен на дрвене стубове у три полукружна испада. Оџак се урушио 1963. године, док је у цркви остало само огњиште постављено у северном бочном делу.
Споменик палим ратницима 1877-1918. године
Споменик палим ратницима Лесковца од 1877-1918. године, или споменик палим за отаџбину, откривен је 23. октобра 1927. године, поводом 50 година ослобођења града од Турака. Заштићен је као непокретно културно добро – споменик културе, на основу Одлуке СО Лесковац, број 06-2/89-01 од 09.02.1989. године (Службени гласник Јужноморавског региона број 2 од 15.03.1989. године).
Поред ратника палих на бојишту, споменик је подигнут и жртвама које су Бугари мучки побили у Сурдулици и Араповој долини. Споменик је подигнут од добровољних прилога и постављен је на месту тадашње Главне пијаце. Споменик је рад вајара Драгомира Арамбашића (1881-1945). Скулптура војника израђена је у природној величини, са пуном ратном опремом, ослоњен на пушку уз гранични камен. Са предње стране стоји текст исписан словима од бронзе “Палим за слободу – захвални Лесковчани”, а на задњој 1912-1918. године, док су са бочних страна постављена два идентична бронзана мача са венцем.
За израду фигуре војника на споменику коришћена је фотографија наредника Другог гвозденог пука Моравске дивизије, Алексе Симоновића који је учествовао у балканским ратовима, и у Првом светском рату, као припадник чувеног „Другог пешадијског пука “Кнез Михајло”, познатијег као “Други гвоздени пук“.
Манастир Рударе у селу Рударе код Лесковца
Манастир Рударе са црквом посвећеном св. Петки, са средњовековном некрополом и спратним конаком, заштићен је Решењем Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе НРС број 384/48 од 15.03.1948. године, и категорисан за непокретно културн добро од великог значаја за Републику Србију (“Службени гласник Социјалистичке Републике Србије” број 28/83).
У селу Рудару налази се манастирски комплекс Рударе кога чине црква посвећена св. Параскеви са средњовековном некрополом, и моћним спратним конаком. Црква је подигнута на остацима знатно старијег култног објекта. Њен изглед је последица велике обнове из 1799. године, о којој сведочи уклесани натпис над улазом. Једнобродне је основе, са припратом на западној и полукружном апсидом на источној страни.
Основна шема конака је складна, у облику слова ”Т” на коме доминира јако избачен доксат и широке стрехе, које бацају дубоку сенку. Поред моћних димњака на крову сачувани су и дрвени капци на прозорима спрата, начињени из два дела од којих се један диже на горе а други спушта на доле, као ћепенци на старим дућанима. Унутрашњост је решена врло пространо са каминима и детаљима у обради конструкције и декорације.
Манастир Св. Тројице у селу Бабичко, Лесковац
У атару села Бабичко, на скровитом месту, уз реку налази се манастирски комплекс Бабичко, кога чине црква посвећена Св. Тројици са звоником Црква посвећена Светој Тројици у комплексу манастира Бабичко подигнута је у XVI веку. Представља једнобродну грађевина са полукружном олтарском апсидом, и накнадно призиданом припратом. Унутрашњост цркве разуђена је нишама које фланкирају масивни пиластри. Првобитни живопис је прекречен, само је видан на местима где је отпао кречни малтер. Ови фрагменти видљиве фреско декорације указују да се раду и ликовно вреднијим сликарским остварењима која су као и црква настали у XVI веку.
Доградња кубета спроведена је најраније 1932. године, имајући у виду да се у Историјском архиву у Лесковцу чува пројекат за дозиђивање кубета на цркви Св. Тројице у манастирском комплексу у селу Бабичко. На десној обали реке налазе се остаци спратног конака и старе школе из XIX века, који су међусобно били повезани дрвеним надкривеним мостићем, а који су били препуштени пропадању и данас су у великој мери урушени.
Крај манастира, на левој обали речице, налази се спомен чесма посвећена изгинулим ратницима од 1912 – 1920 године. Између спомен чесме и цркве примећују се трагови темељних зидова по површини земље.
Црква Св. Николе у селу Чукљеник, Лесковац
У селу Чукљенику, на северним обронцима планине Кукавице, налази се споменик културе од великог значаја Манастир Чукљеник, који се састоји из цркве посвећене Светом Николи, црквице пресвете Богородице, звоника, попове куће, спратног солидно грађеног конака на северу, манастирске воденице из 1785. године, са леве стране потока и споменика посвећеног Влајку Стојановићу (Владимиру Раденковићу) који ce истакао и погинуо у одбрани Вучја од Турака 1877. године, у Дилавер-беговој кули у Вучју.
Уз спољашну ивицу оградног зида, на југоисточној страни, налази се сеоско гробље из XIX века, са каменим надгробним споменицима на којима ce разазнају године 1882, 1883 све до 1891. године. Манастир je подигнут на самом излазу Накривањске речице из теснаца планинских огранака, са истока, југа и запада окружен је високим и стрмим брдима. С обзиром да манастир није подигнут на склонитом и неприступачном месту, може се закључити да није подизан y турско доба већ раније. Пространа порта опасана je старим високим оградним зидом од камена. У средишту манастирске порте налази се мала, једнобродна, полуобличасто засведена црква с полукружном апсидом и припратом, која припада типу храмова са прислоњеним луковима и може се оквирно везати за стварање у доба турске владавине Балканом. Југоисточно од цркве смештен је параклис посвећен Богородици. Крајем XIX века, црквеној грађевини још увек није била додата припрата, а у порти се поред једнобродне скромне цркве налазила и мала црквица.
Непосредно уз манастир, на саставу Чукљеничке и Мале реке, које потом чине Накривањску реку, стоји стара воденица, позната као “манастирска или црквена”, а воду за рад узима из Мале реке. Ова воденица представља једну од најзначајнијих грађевина у овом крају, првенствено због постојања записа из XVIII века који може да послужи за датовање не само манастирске воденице, већ и за осветљавање других историјских околности. Најзначајнији детаљ воденице представља натпис са годином градње или обнове – 1796. година. Натпис је исписан на опеци величине 32x32cm, која је уграђена у зид и налази се на северозападном углу северног зида, испод настрешнице.
Гигина кућа у Власотинцу
Гигина кућа у Власотинцу проглашена за непокретно културно добро споменик културе 1979. године, док је категорисана и утврђена за културно добро од великог значаја 1987. године..
Кућа је саграђена око 1850. године, као стамбени објекат за Стојана Стоилковића, организатора и борца за ослобођење Власотинца, тада имућног трговца. Наследник Стојана Стојилковића је био Глигорије – Гига, кога је Столко усвојио након ослобођења Власотинца, те по њему овај објекат до данас носи назив Гигина кућа. Кућа се до 1979. године се налазила у приватном власништву, након чега прелази у државну својину.
Први радови на санацији и реконструкцији објекта рађени су у периоду 1979-1984. године. Завод за заштиту споменика културе Ниш израдио је документацију постојећег стања и пројекат конзерваторско-рестаураторских радова, како би се ова кућа сачувала од пропадања и уништења. Пројектну документацију израдио је архитекта Милорад Војиновић, и вршио надзор над извођењем планираних радова. У овој етапи радова је вршена статичка санација бондручних носећих зидова, замена пропале таванске и кровне конструкције, покривање крова ћерамидом, санација и обликовање димњака, санација делимично оштећене међуспратне конструкције.
Од 1981. године објекат је дат на коришћење Народној библиотеци “Десанка Максимовић” Власотинце.
Црква Успења Пресвете Богородице, село Конопница, Власотинце
Црва успења Богородице у Конопници, налази се у центру села, у подножју узвишења на коме се налази средњовековно утврђење “Градац”, у близини сеоског гробља и археолошког локалитета “Трап”. У порти цркве још увек се налазе сачувани старији надгробни споменици. Познато је да су у порти цркве налажени комади античког новца, што указује на остатке старијих култура. Положај цркве у непосредној околини заштићеног археолошког локалитета „ Трап“ и средњевековног утврђења “Градац” , остаци старог гробља поред саме цркве где је нађен антички новац и старо оружје указују на претпоставку да је конопничка црква подигнута на старијем култном месту.
Према извештају свештеника Прокопија Петровића из 1899. године, сматра се да је подигнута годину дана пре подизања Нишке буне, 1841. године. Ова буна се веома одразила и на власотиначки крај па је власотиначка црква након буне запаљена и уништена, а вође устанка нису имали више место окупљања, па су се 1858. године, када се почело са припремом новог устанка, окупљале у конопничкој цркви и овде сачинили и послали кнезу Милошу познату “Жалбу Власотинчана”.
Манастир Св. Петке, село Горчинце, Бабушница
Mанастир Св. Петке налази се североисточно од села Горчинце у удолини испод брда званог Горчински Габар. Споменик културе чини црква посвећена Св. Петки, звоник и конак. Црква је зидана притесаним каменом, са равним једноставним фасадама омалтерисаним и окреченим у бело и својим архитектонским решењем потврђује континуитет и распрострањеност триконхалних грађевина у овој области.
Манастирска црква је обовљена 1868. године на темељима старијег храма. Као манастирска црква служила је до 1880. године када је постала парохијски храм оближњих села Горчинце и Извор. То је грађевина триконхалне основе, по дужини подељена на три травеја. Изнад средњег травеја уздиже се осмострано кубе, ослоњено на полуобличасте сводове. У олтарском простру полукружним нишама облежена су места проскомидија (две) и ђаконикона (једна), док је у северном делу лука олтаске апсиде још једна, нешто већа, ниша. Бочне конхе су једнаких димензија, а олтарска апсида нешто ужа и дубља. Фасаде су оживљене издуженим правоугаоним прозорским отворима и порталима на јужној и западној страни.
У архиволту главног потала узидан је камен са рељефно изведеном гранчицом, који је припадао старијем објекту. Изнад је полукружна ниша са представом Св. Петке и натписом о обнови храма са именима приложника. Полукалоте бочних конхи живописане су у секо техници 1881. године.
Старо нишко гробље
Старо гробље има вишезначну улогу и значај за културну баштину Ниша и околине, а утврђено је за непокретно културно добро – споменик културе одлуком СО Ниш 1991. године. Мора се напоменути да је Старо гробље саставни део градског простора, налази се у подножју брда Горица, граничи се са насељима Бубањ, Тутуновић Подрум и Палилула, а поред његове северне ивице пролази пруга Ниш – Софија, односно лоцирано је у непосредној близини ужег градског језгра. Због засићења простора са сахрањивањем се престало средином седамдесетих година XX века.
На основу старости надгробних споменика претпоставља се да је сахрањивање на Старом гробљу вероватно почело у другој половини XIX века, у западном делу гробља. Средишњи део гробља служио је за сахрањивање у првој половини XX века, а источни простор је попуњен после Другог светског рата. Величина гробља је 17 хектара и има преко 3000 споменика. Од оснивања, на гробљу су створене многе вредности и знаменитости.
Надгробне капеле, дела познатих архитеката, гробни мобилијар, надгробни споменици, скулптурална дела и све оно што дефинитивно обликује амбијент Старог гробља. Генерације Нишлија су сахрањене на њему, међу њима и бројне знамените личности из свих области живота.
Храм Св. Преображења Господњег у Сокобањи
Црква Св. Преображења Господњег заједно са црквеним двориштем величине од око 40 ари површине, поседује локацију у склопу најужег центра Сокобање у Ул. Доситејевој бр. 1 на КП 5329 КО Сокобања. Изграђена је крајем XIX века, а освећена 1892. године.
Црква својим положајем заузима централни простор у односу на двориште, у основи је крстобразног облика са решењем у виду грчког крста тако да кракове тога крста сачињавају улазни и олтарски простор, као и бочне певнице правоугаоног облика. Олтарски простор завршава се средишњом апсидом полигоналног, трапезастог облика у основи споља, док је у ентеријеру она кружног облика. У средишњем простору цркве на пресеку кракова крста у основи формира се масивна централна купола, која даје грађевини у свом сољњем изгледу примарно обележје.
У свом спољашњем изгледу долазе до изражаја прозорски отвори у средишту зидова бочних певница, са поделом на четири дела, карактеристичних међупросторским ступцима и лунетом која има розету на средини док улазни портал са тимпаноном и полукруном лунетом садржи у себи и плитак трем са стилизованим, носећим стубовима, са стране. Главни завршни венац цркве као и онај на кубету и његовом постољу садржи у себи орнаментику флоралног карактера са преплетима. У целини посматрано, централна купола са тамбуром кружног облика у основи, завршава се сферичном калотом са надвишеним теменом, у чијој је највишој тачци постављен крст, тако да она као таква има видног учешћа у обликовању централног бањског Трга, те самим тим доминира читавим простором шире околине.
Сокоград код Сокобање
У кањону реке Моравице, око 2 км јужно од Соко Бање, на стрмом и скоро неприступачном узвишењу налазе се остаци средњовековног утврђења Сокограда. Утврђење је неправилне основе, већих димензија и вероватно је подигнуто на темељима античких грађевина. Састоји се од Доњег и Горњег града. Доњи град је углавном разрушен, сем делова бедема, четвороугаоне куле и главне капије која је најбоље очувана. Горњи град – цитадела је на стеновитом гребену који је одвојен од Доњег града. У оквиру Горњег града налази се највиша четвороугаона кула са отворима – пушкарницама. Око ње је дубљи прокоп. Постоје још две правоугаоне куле, нешто ниже, повезане дужим зидом који је имао отворе за топове.
Улаз у Горњи град био је кроз доњу кулу. Очувана је и цистерна за воду, засведена каменом и усечена у стену. У њој су нађене керамичке цеви за довод кишнице. Утврђење је грађено током XIII и ХIV века да би већ почетком XV века, тачније 1412, било опустошено и уништено од стране одметника Мусе.
Постоје подаци да га већ следеће, 1413. држе Турци. Археолошка истраживања су вршена 1980, 1981. и 1982.
Чесма Љубе Дидића
Амбијент са простором на коме је лоцирана чесма Љубе Дидића обухвата део раскрснице улица Драговићеве, Хајдук Вељкове и Врелске, у склопу средишњег урбаног језгра Сокобање који има претежно стамбени карактер.
Чесма је подигнута 1926. године, посвећена је Љуби Дидићу, борцу за народна права и слободу у Тимочкој буни.
Љуба Диидћ је осуђен од стране преког суда у Зајечару на смрт стрељањем на Краљевици 7. новембра 1883. године. Чесма има облик вертикалне масе озидане од камена пешчара са блоковима правилног облика.
Заузима положај на теренској узвишици према Озренском путу, односно Лептерији, тако да посматрано формално директно дуж улице Драговићеве, остварује доминантну, карактеристичку просторну визуру којом се завршава видик у односу на улицу као једну од централних саобраћајница.
Зграда старог бањског купатила, Стари Хамам у Сокобањи
Зграда старог бањског купатила у Сокобањи, поседује локацију у јужном делу централног бањског парка, на катастарској парцели 5290 КО Сокобања. Темељи да којима лежи најстарији део бањског купатила из римског периода. Постојање римских зидина око купатила установио је још Феликс Каниц у 19. веку. Аустијски генерал Шметаус говори да је бања док је била под турском управом била веома посећена од Турака из свих делова царства. Накод ослобођења овог дела Србије, приступило се обнови бањског купатила 1834. године.
За обнову купатила заслужан је кнез Милош Обреновић. Године 1880. купатило је проширено. Старо бањско купатило озидано је од камена неправилног облика, са омалтерисаним зидовима споља. Стари део састоји се углавном из две пространо функционалне целине, са просторијама женског и мушког базена. Простор женског базена засведен је центрично полулоптастим сводом, док је просторија мушког базена засведена полулоптастом, куполном конструкцијом изнад квадратне основе. Мушко купатило посредно је повезано са мањом просторијом у којој је смештена када кнеза Милоша.
Црква Св. Николе у селу Крупац, Пирот
Црква св. Николе је мања грађевина правоугаоне основе, са олтарском и певничким апсидама полукружног облика. Наос је пиластрима подељен на травеје. Триконхална основа и наглашен распон полуобличастог свода указују на неимарство XVII века. Црква је зидана је ломљеним каменом уз местимичну употребу опеке. За кровни покривач коришћене су камене плоче. Већу, пространу припрату, која је вероватно била касније дозидана, 1995-1996. заменили су нова припрата, виша од цркве, и трем на прочељу.
Црква је два пута осликавана. Млађе зидне слике потичу из 1866. године и налазе се у фигуралној зони олтарског простора, као и на западној фасади цркве. Старији слој живопис, са обележјима уметничког стварења током прве половине XVII века, није сачуван у зони стојећих фигура, док представе у горњим зонама и своду обухватају илустрације опширног житија Светог Николе. Иконостас и иконе карактерише опште стилско јединство и типични су за зографску уметност друге половине XIX века.
Црква св. Николе у селу Крупцу је изразити пример покушаја настављања средњовековне архитектуре и уметничке традиције у овом делу наше земље.
Црква Св. Ђорђа у Књажевцу
Црква Св. Ђорђа у Књажевцу подигнута је 1835. године за време владавине кнеза Милоша. За градњу цркве употребљен је камен који је допремљен из села Кожеља, а потиче са развалина средњевековне кожељске цркве која је до темеља разрушена. За градњу цркве коришћени су и надгробни споменици са кожељског гробља који се виде у степеништу звоника цркве, о чему пише Милан Ђ. Милићевић у књизи „Кнежевина Србија“ 1876. године.
Архитектонска пластика на цркви у виду слепих ниша је обрађена делимично под домаћим, а делимично орјенталним утицајем у виду извијених шиљатих лукова. О постојању сакралног објекта или некрополе на тој локацији пре изградње цркве Св. Ђорђа нема података, иако су у току изградње стамбене зграде у дворишту цркве 1981. године откривени гробови. У дворишту цркве налази се неколико надгробних плоча из XIX века, од којих једна припада Јовану Мићићу, ужичком сердару и присталици Обреновића који је тамновао у Гургусовачкој кули. Иконостас цркве је обновљен 1878. године а на њему је радио сликар Никола Марковић.
Вила Ђорђа Цветковића (Вила Џервин) у Књажевцу
Подигнута је као вила на виноградима и имању у власништву породице Цветковић, тридесетих година 20. века, са стилским карактеристикама везаним за извесна романтична обележја.
Дуго времена је била је у власништву ПИК-а „Џервин“ чији се погодни налазе у непосредној близини. Састоји се из сутерена, приземља и спрата, док тавански простор зграде покрива мансардни кров. Основа је приближно квадратног облика, а угао зграде у односу на источну и јужну страну наглашен је масом истакнутом по вертикали у виду куле, што даје згради у свему једно особено обележје. На овај начин зграда код посматрача побуђује заиста и извесне романтичарске асоцијације, што у свему доприноси њеној амбијенталној вредности тим пре што представља у исто време и један вид просторне доминанте у односу на читав град.
Радови на ревитализацији зграде започети су 2022. године.